Srpski književni glasnik

БЈЕРНСТЈЕРНЕ БЈЕРНСОН.

1

17 маја 1881 године рекао је Бјернсон у својој беседи, приликом откривања Вергеландова споменика, ово: „Ви сте скоро сви чули, да је Хенрик Вергеланд дуго лутао с џеповима пуним семена, да је при својим шетњама овде-онде бацао по пуну прегршт, и хтео да да примера и својим друговима исто то да чине: јер се није знало шта ће из тога нићи. То је тако искрена и

дирљива песма љубави према отаџбини, да долази међу најснажније његове велике песме“.

Што се овде прича о Вергеланду, може се у вишем смислу ређи и о Бјернсону. Он је велики сејач Норвешке. Земља је бреговита, гола и дивља. По неко семе падне на камено земљиште, али га ветар однесе; али где се нађе земље, она прима, усев је богат, и Бјернсон неу: морно наставља своју делатност. Много је од његовог усева изникло, и он при свом раду не мисли само на данашње поколење. Глава, којом Бјернсон почиње Арне а исто тако и сакупљено издање својих новела, садржи, као што је познато, бајку о дрвећу и вреску, који заједнички закључују, да заодену планине које пред њима голе леже. Ту се испољава главна мисао његова живота: да своју земљу, према својој снази, обдела, цивилизује. Овом начелу за љубав, одаје се тај човек, који је написао тако фине и нежне песме, и најгрубљем послу, који није довољно благодаран за новинара или народног говорника, са намером да борбом против предрасуда или

ј | · |

о Бакића _ Рм