Srpski književni glasnik

006 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

довом“, да би најпре окушао своју снагу, затим због наивног, живог, и ако често промашеног осећања права. Он је на сваки начин из основа познавао вештину да на се обрат пажњу. То значи, да се својим сагвиничним и веселим расположењем добро осећао у пуној светлости живота. Њему је био непознат страх од светлости, који обично завлада страшљивијим и опрезнијим природама, онима које увек имају нешто да савладају, када стављају на видик своју физичку или духовну личност. Ибсен је у својој песми „Страх од светлости“, описао ово осећање.

Сад се ближе демони дана, Хука и весеље живота, И хладне грозе царују У мојим плашљивим грудма,

Скривам се у вео Страхотне, бледе ноћи, Која ми је за лет оставила Слободнија крила.

Ишчупан из крила твога,

Нећу да видим дан,

Оно што је свето и величанствено Јавља се само ноћу.

Бјернсон је, по своме бићу, пола вођ пола песник:

он у себи саједињава два главна лица старе Норвешке;

поглавара и скалда. Он је по своме току мисли пола народни трибун, а пола световњак, то значи, он спаја у своме јавном раду политички и религиозни патос својих земљака, и то још у већој мери од како се отргнуо од теологије која је била све и сва.

Како је Бјернсон свештеничко дете, изгледа да је наследио наклоност ка беседништву. Он је по рођењу

мисионар. Религиозност коју је проповедао беше испрва _

ортодоксна. Али пошто је био приморан да се у току свога развијања удали од ортодоксије, остаде код њега

ње вије А осам а аса“ а лозе зао. о > за

=