Srpski književni glasnik

ои

МАЈЕ 553

мееуоа чл а ле 4, Аре и

па

пена рта Ра с џ и «

БЈЕРНСТЈЕРНЕ БЈЕРНСОН. 215 ској вредности, али извесно изгубио је нешто од пластичне равнотеже.

Бјернсонови први радови не беху поздрављени једнодушном радошћу. Новеле и драме с којима се први пут појавио, беху сушта супротност свему што је обично хвалио читалачки свет, те и не могоше бити признате без приговора. Многи из круга књижевне поетске интелигенције, који беху слепо веровали старијој поезији, беху склони поверовати, да је ту нападнута њихова уметничка вера. Еленшлегеров пунозвучни патос још јечаше са својом складношћу у ушима свију; његово престављање Старине и Средњега Века не изгледаше присталицама старе школе баш по спољашности верно, ипак по унутарности истинитије од Бјернсоновог; ненадмашна елеганција и нежност једног „Хенрика Херца“ ослабила је смисао за застарелим, и најзад се опазило да новијој норвешкој школи недостаје филозофско образовање, на коју се читаоци навикоше посредством Хајберга. Сећам се као данас, како ми својом појавом на свет изгледаху страни „Синева Солбакен“ и „Арне“.

Ипак, брзо би заснована Бјернсонова песничка слава, нарочито кад ново песништво узе под своју заштиту владајућа национално-либерална и скандинавска странка у Данској.

Тада беху још национални либерали у Данској и Скандинавци у Норвешкој пријатељи сељака у књижевности. Волели су сељака у опште, не познавајући га нарочито као човека. Сељаку се дало право избора, али су били у то уверени, да ће се још дуго дати поводити за онима, који су му „слободу“ дали у нади, да ће он ту слободу употребити искључиво на то да бира њих и њима равне и да га воде њиховим путем. Стога је још сељак био здраво језгро народно; у њему су гледали из: данак старог северног дива, њему су ласкали и њега су опевали. Песничке речи, које са финоћом и новим високим стилом слављаху његов живот, рачунаху у Дан-