Srpski književni glasnik

,

; 4 : 2

МЕ

= =

Књижевни ПРЕГЛЕД. 219

између 1796 и 1830 већином штампају у Будиму (у универзитетској штампарији); тамо је и цензурно звање. Средиште наше журналистике је после одласка Давидовићева у Србију Пешта. А позната је ствар да су наши књижевници : Атанацковић, Игњатовић, Змај Ј. Јовановић, Мита Поповић и још неки други осетили утицај мађарске литературе, и ако досад није тачно испитано у појединостима: у коликој мери, у чему и у којем правцу.

Међу оваке наше књижевнике иде и Витковић. Само што се од ових разликује у том, што је он у исти мах био и мађарски књижевник, шта више, као што је већ П. Ј. Шафарик опазио, он је „својим списима на мађарском језику стекао куд и камо већу славу, него својим веома осредњим књижевним радовима на матерњем језику.“ („Сезсћасћје дег зетћтасћеп ГлМегашт“, стр. 342).

Витковић није се истакнуо ни у мађарској књижевности као велик таленат, али је ипак у својој врсти необичан појав. Као што на Дунаву, Тиси и Драви има људи са два матерња језика — билингвих, тако је он био човек с два национална осећања, песник с два срца, књижевник са два лица.

Он жели да буде српски Биргер (немачки песник Вигсег: види Вукова Преписка Ш стр. 653). У писму Соларићу године 1817 пише: „Рад сам и настојим, да и име моје код српског рода у споменику, кад ме неће бити (!), остаје“ (Вукова Преписка Ш 702). Да је и код српске јавности уживао добар глас, види се из писма будимског епископа Стефана Станковића Лукијану Мушицком године 1829, у којем му јавља о смрти Витковићевој, па га назива „предобрим адвокатом и истиним родољупцем“ (Вукова Преписка, Ш, 673). Витковић је с Мушицким, у чије се национално осећање не може сумњати, био до своје смрти у најинтимнијем пријатељству. Он је у преписци с нашим књижевницима, на пример Соларићем. Интересује се за српску књижевност, необично цени „ве. ликог Доситеја“, до чијег је „Мезимца“ неким тајан. ственим начином дошао (јамачно преко синовца Досите.