Srpski književni glasnik

(7з Друштвени Мир. ОИ ИТ 59

је истина знати, у ком облику треба да се врши овај социјалан рад. Из целокупног кроја данашњег живота, из модерног индивидуалистичког духа, који, по Кантовој изреци, никада човека не посматра као средсшво већ као циљ, извлаче се неки закључци и одређене конзеквенце, које се не смеју да запоставе. ИМ за ово мора да се води борба, јер постоје јаки супротни интереси и предрасуде. Социјални мир ове врсте је према том последица и садржај борбе и споразума. Да би се он одржао, да би се према захтевима времена усавршавао, да би постао погоднији, потребна је увек нова борба и наоружање, нових љутња овде, нових попуштања тамо. Овај такозвани мир није никад трајан и према том не може да се догледа крај социјалних прилагођавања и изравнања, социјалних измена и померања.

Ове социјалне реформе имају сада своју нарочиту психолошку ознаку, која стоји у непосредној вези са оним духовним. Саставом никаква добра дела се не чине: то не допуштају сувремени самосвесни људи. Ово се може жалити, али не и изменити. Стога се не може ни тражити захвалност за давање и пружање помоћи социјалне политике. Неразумевање је тражити за то захвалност, неразумевање које ласка сујети и политичком рачуну и изгледа нешто што се само по себи разуме, а опет не схвата основ наше индувидуалистичке културе.

Савремени људи не дозвољавају никакву нову зависност. Свако мало, материјално побољшање положаја широких слојева народа, које је купљено новим везивањем и моралним потчињавањем великима, осећају широки слојеви као зло. Ову психолошку чињеницу треба имати у виду, ако се жели да једна социјална реформа има успех. С тога се са неповерењем гледа на многе установе хуманих фабриканата, јер, са правом или не, постоји бојазан од новог потчињавања. Ако хоћемо да схватимо дух времена, морамо се обазирати на ово. Старо задовољсшво не може, даље, бити циљ социјалне реформе