Srpski književni glasnik, Jul 01, 1909, page 959

932 Српски Књижевни ГлаАСНИК

стића, који је са свога питомог понашања уживао симпатије глумачког света, Милана Јовановића „Морског“, који је поред живог драматурга улазио као „добровољац“ у све драматуршке послове и важио као најбољи познавач и оцењивач драмске књижевности и глумачке вештине, Матију Бана, који је са олимписке висине шефа пресбироа оцењивао прилике у позоришту на Стамбол-капији, Стеву Поповића Вацког, дописника „Заставе“, који се налазио свуда, где је било лепог женског света, и архимандрита Тодосија Мраовића, који је у кући Филипа Христића и Срете Поповића био поштована и радо виђена личност као калуђер весељак и добар певац црквених песама. Ја сам се тада од ње сит наслушао занимљивих анегдота из београдског позоришног и друштвеног живота. Јеленска их је све знала и умела је да их исприча тако живо и шаљиво, да је својим благодарним слушаоцима натеривала сузе на очи. Мале и велике интриге, које су се плеле између глумаца и глумица, налазиле су у Јеленској ванредну приповедачицу, која при том није никога од њених другова или другарица оговарала или исмејала. Бачванском је признавала необичан глумачки дар, глумачку рутину и несумњиво првенство међу ње. говим друговима. Мандровићеву игру ценила је много, а толико исто и њега лично. Милош Цветић, чијим се пријатељством она могаше похвалити још из Загреба, бејаше за њу пример интелигентна и начитана глумца, од којега је много што шта научила, што се односило иа позоришну литературу и режију. Али је, по њезину мишљењу, после Бачванског први на реду био Тоша Јовановић, нарочито као представљач карактерних улога. Ваздан би га хвалила као најдаровитија и најспособнија глумца на београдском позоришту, оцена, као што се види, која се потпуно подудараше са мишљењем, које је београдска публика о њему имала после ње па све до у наше дане. За Нецу Недељковића, који је београдско позориште напустио кад и она, тврдила је, да је комичар, којега је ваљало скупо платити само да остане у Бео-