Srpski književni glasnik

932 Српски Књижевни ГлаАСНИК

стића, који је са свога питомог понашања уживао симпатије глумачког света, Милана Јовановића „Морског“, који је поред живог драматурга улазио као „добровољац“ у све драматуршке послове и важио као најбољи познавач и оцењивач драмске књижевности и глумачке вештине, Матију Бана, који је са олимписке висине шефа пресбироа оцењивао прилике у позоришту на Стамбол-капији, Стеву Поповића Вацког, дописника „Заставе“, који се налазио свуда, где је било лепог женског света, и архимандрита Тодосија Мраовића, који је у кући Филипа Христића и Срете Поповића био поштована и радо виђена личност као калуђер весељак и добар певац црквених песама. Ја сам се тада од ње сит наслушао занимљивих анегдота из београдског позоришног и друштвеног живота. Јеленска их је све знала и умела је да их исприча тако живо и шаљиво, да је својим благодарним слушаоцима натеривала сузе на очи. Мале и велике интриге, које су се плеле између глумаца и глумица, налазиле су у Јеленској ванредну приповедачицу, која при том није никога од њених другова или другарица оговарала или исмејала. Бачванском је признавала необичан глумачки дар, глумачку рутину и несумњиво првенство међу ње. говим друговима. Мандровићеву игру ценила је много, а толико исто и њега лично. Милош Цветић, чијим се пријатељством она могаше похвалити још из Загреба, бејаше за њу пример интелигентна и начитана глумца, од којега је много што шта научила, што се односило иа позоришну литературу и режију. Али је, по њезину мишљењу, после Бачванског први на реду био Тоша Јовановић, нарочито као представљач карактерних улога. Ваздан би га хвалила као најдаровитија и најспособнија глумца на београдском позоришту, оцена, као што се види, која се потпуно подудараше са мишљењем, које је београдска публика о њему имала после ње па све до у наше дане. За Нецу Недељковића, који је београдско позориште напустио кад и она, тврдила је, да је комичар, којега је ваљало скупо платити само да остане у Бео-