Srpski književni glasnik

78 Српски Књижевни Гласник.

је увек највећу пажњу људи од струке, о њему се највише писало, и ово дело јесте нов прилог његовом прочавању. Шта СВЕ МОЖЕ ДА изиђе У „БРАНКОВУ Колу“. — Читаоци „Српског Књижевног Гласника“ нису навикли на личне полемике, и ја се не бих грешио о једну стару и добру традицију овога часописа, да овом приликом није у исти мах и начелно питање: смеју ли књижевни листови отварати своје ступце памфлетима, и да ли је у књижевним препиркама допуштена уличка лаж.

Реч је о Г. Јовану Живановићу, који ме две године у „Бранкову Колу“ обасипа немоћним грдњама, доку последњем броју тога листа није спао на просто лагање. У чланку „Филолошки догматичари и књижевни језик“ ја сам рекао што сам имао да речем о филолошком цензорству Г. Живановића. Оно што он говори од врло слабог је научног интереса и практичног значаја, и мии даље „грешимо“ пишући: двери, строг, вероватан, жрец, поноћ, казна, а не, као што он налаже: двари, сраг, веројетан, жарац, поноће, казан! Исто тако, и после овога најновијег његовога разглаголствија у „сабијеном стилу“, ја ћу заједно са целим светом, као и наш устав и закони, употребљавати реч злочин у смислу злога дела, а не у смислу „онога, који чини зло“, како карловачки цензор вели.

До сада је Г. Живановић био само досадан зловољан старац, али сада, охрабрен што му се не одговара, он иде даље, или боље рећи: пада ниже. У својој рањеној сујети једнога изветрелог старца, који у свом дугом и бесплодном животу ништа није учинио, а који хоће да се пошто пото о њему говори, он је прешао и на личне грдње и клевете. Он је у својој „научној“ препирци призвао у помоћ најгоре београдске памфлетисте, њих почео наводити и прихватати њихов метод разрачунавања са противницима.

Г. Живановић ме јавно, под својим потписом; опту· жује за плагиат. Он вели да сам ја тврђење о позајмицама Стјепана Митрова Љубише из Меколеја украо од Кастрепелија. Г. Живановић љубазно каже о мени: „он туђа мишљења присваја себи и изнаша их као своја... Видимо, да г. Скерлић туђа мишљења изнаша под сво: јима, да туђе не поштује, да туђе себи присваја... Из свега овога се види да је г. Скерлић велики грешник, јер не поштује ни мало осму заповијест Божју.“

б = У ; ~, ер а ан У к соли а в Ј