Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ и ПРИКАЗИ. 67 карева савјета; гдје плодна земља воли се од рођене мајке, а во хранитељ и побратим од срца јаче од брата. Јуначка пјесма заноси, и старијима сјакте очи. кад се прича о хајдуковању. Освета је јача и слађа од самилости, инат и нагон влада над разумом. И то је подјарено у путу, газећи преко големих јуначких и живинских стопа, утиснутих у живом камену, којима се поколења диве; код грдних планинских провалија, преко којих на коњима скакаху стараодавни јунаци; у дубоким планинским пећинама, гдје хајдуци са ортацима плијен дијељаху.

„И лежи то запретано у души, и кад се стакне,

избива: и код рођења, и у страсти, и у смрти, а

испољава се у тајанственом погађању и гатању, у

знаковима, почевши од небескијех звијезда до ситне,

испрекрштене јањеће плећке; наслијеђено од кољена до кољена, а изражено у пјесми“.

Ћипико је живео у средини тога народа, који у ХХ веку, и у земљи старе романске и талијанске културе као што је Далмација, представља нешто врло анахронично, са нечим дубоко старинским у обичајима и са нечим далеко атавичним у души. Он је видео његову силовитост и нагонски живот старих времена, његов дубок јад и социјалну беду нових времена, и ставио је себиу задатак да покаже шта је „запрешено у души“ тих хиљада горштака. Ћипико, са својом страсношћу и крепчином своје природе, са неприкриваном љубављу за све плаховите манифестације нагона, нашао је међу овим чулним, суровим брђанима свет који му је требао. Али са социјалиим осећањем и интелегенцијом модерна човека, он се морао згрозити над душевним мраком и социјалном бедом тога света, кога убија његово незнање, неспособност да се прилагоди новом животу, алкохолизам, неправедна власт, и зеленаши, нарочито зеленаши.

Као Ђура Јакшић и Милован Глишић пре тридесетчетрдесет година, тако и Ћипико прича све зло које зеленаши чине простом народу. И према шумадијском Неши