Srpski književni glasnik

68 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Зелембаћу, далматински зеленаш Јово Костић изгледа као мајстер према шегртима. Сви, и чиновници и попови, и католичка и православна господа, као пијавице сишу крв сељаку, и „ришћанском и кршћанском“. У грабљивости они се не деле више на народносне и политичке странке, и над пленом они осећају своју класинску солидарност, која стоји изнад, или боље рећи испод, нације и идеје. Паук, то је у овом роману газда Јово, врло побожан православни „ришћанин“, добар Србин, на речи тако моралан човек. Исто онако као и Петар Кочић у Јазавцу пред судом, тако и Ћипико у Пауцима представља како убог сељак страда и од своје господе и газда; и један и други писац усуђују се са похвалном енергијом ударити и на националну хипокризију. И Ћипико симболично представља газду, патристу зеленаша. Његова жртва је дошла у његову канцеларију: „па му пада поглед на избљедјелу српску тробојку заставу са грбом, што је над газдиним столом; газда је био, давно, високо у зид прибио за жестоких борба Срба и Хрвата. Повише ње, у углу, паук разапео своју паучину...“

То је цео смисао социјалног, готово социјалистичког романа Ћипикова: изнад родољубља бездушног газдаЈова, изнад моралних предика блуднога фра-Врана, изнад заплетених судских пресуда и звучних патриотских здравица, свуда, у основи, једна иста ствар: „паук разапео своју паучину...“

И слика је страшна, и од јаког и трајног утиска. Роман је врло слабо компонован, епизоде (међу којима има ванредних, као: Раде и Маша у сталактитској пећини, и ручак код фра-Врана) тако су нагомилане и тако слабо везиване да је тешко и смисао хватати; језик је тврда стил нагао, — али општи утисак је снажан. Потпуније и црње слике сељачких страдања, боље психологије посрнулог у беди, готово оживотињеног сељака тешко да има у нашој књижевности. А Ћипику, како по свему изгледа, то је било главно. МИ зато „Пауци“ као књижевно дело не означавају напредак према роману За крухом; њиме је

ПРИ А ера 3

, | РР >