Srpski književni glasnik

848 Српски Књижевни ГЛАСНИК. метнуо себи на коња, и одвео у своје дворе. Како је кадуна од доброга рода, после недељу дана, као оно на Пенелопу, рој од просилаца навали да је проси,

А највише Имоски кадија.

Кадуна, као и Пенелопа, као и све велике трагеткиње народних поезија, неће да пође ни за кога; али брат је, и у пркос томе, даје Имоском кадији. Кадуна, резигнирана, моли брата да напише Имоскоме кадији „листа б'јеле књиге“ и поручи му, уз сватове,

Дуг покривач носи на дјевојку,

Када буде аги мимо двора, Да не види сиротице своје.

И тако је и било. Но, када су сватови прошли покрај двора Хасанаге, кћери угледаше мајку и кликнуше јој:

Сврати нам се, мила мајко наша! Да ми тебе ужинати дамо.

Хасанагиница, окамењена од немог и високог бола, зауставља сватове и замоли да „дарује сиротице своје“. И поче их, у оном највишем болу који је тако миран, мирно и тихо да дарује: синовима позлаћене ноже, кћерима чоху, а маломе сину у колевци посла „у бошчи хаљине“. С прозора куле, Хасанага је све то гледао. И његова је душа опијена болом, али он је далеко од тога да разуме Хасанагиницу. Посматрајући све то, он дозва

синове да се врате, јер им се мајка, — нигде већег ни трагичнијег насклада! — „срца каменога“, неће смиловати. Кад то чула Хасанагиница, Б'јелим лицем у земљу уд рила Упут се је с душом раставила, Од жалости гледајућ сироте.

Таква је та наша дирљива народна балада о Хасанагиници која прича отмени бол једне наше више жене. Њена простосрдачност, снажна простота и дискретна трагика освојиле су једном Гетеа, Хердера, Шарла Нодјеа,