Srpski književni glasnik

850 Српски Књижевни Гласник. Од тога доба Хасанага је несрећан како могу да буду несрећни само јунаци народних епопеја. Он, палећи се на ватри љубоморе, диваљ, пијан од бола и бесан, не пита за случај Зејнин. Оштру, снажно просту и сирову

природу његову не занимају питања: Да није ово неспо- ·

разум» Да није случај, или једностран покушај од стране Мустајбега> Да није она баш Хасанагу чекала кад јој се тај случај десио2 Не, не. За све то неће да зна Хасанага. Он почиње да болује болове једнога Отела. Ха санагиница, наравно, мора да одлази из дворова. Само то не значи да он њу не воли; напротив — то је стари парадокс у љубави — он њу тако безумно воли да је, због ситног и недоказаног разлога, тако исто безумно и мрзи. После прве под љубомором проведене ноћи, Хасанага, ломан, блед и с мученичким изразом на лицу, гледа по гробљу своје прошлости:

Све мања и мања, Све црња и црња соба ми је ова! Сваког јутра једна тамница је нова, Гдје ме мемла бије и синџира звека...

Зора зори... Сунце је распевало целу природу: цвеће мирише, кумре гучу,

Све је сретно!... Само мене једу боли

И сваког им дана комад срца дадем... Идући даље за контрастом, да би на тај начин искори:· стио што пунији ефекат, Г. Шантић баца Хасанагу у старинска маштања о дану када се први пут срео са Зејном и, довевши га тако на врхунац бола, доводећи Мериму,

мајку Хасанагину, почиње да води драму крају. Мајка.

хоће среће кући и, из тих разлога, она чини све да јој син трагику схвати што опортуније. Почиње дуел разлога који је, и ако није онако пун рулада на које смо навикли у класичној драми, ипак интересантан. Хасанага види да је мајка разнесена болом, и пристаје на концесије. То није у његовом интересу, то не задовољава његов бол; напротив, погоршава га. Али, то хоће кућа, то хоће мајка