Srpski književni glasnik

Научни ПРЕГЛЕД. 859

тола и патриарха Нићифора само су две византиске хронике. Она очевидно не могу представљати резулшате данашњег научног испитивања; она су само машериал за то испитивање. Дело Крумбахерово, тј. његова „Историја византиске књижевности“, на странама 395-8, које Г. Стано евић наводи, даје још мање: оно даје само изводе из хроника, историске таблице и сродно, које се налазе у византиској књижевности, дакле само список дела у којима се речени магериал садржи, а не ни материал сам.

То све показује да ни у једној књизи ни расправи та несумњивост византиског извора општем делу наших летописа није још доказана, или бар није била доказана до појаве моје књиге; она се, одиста, у науци тврди први пуш сад, у овој критици Г. Станојевића. Како онда може Г. Станојевић, ако хоће да остане лојалан или и само озбиљан, пребацивати мени што ту тврдњу нисам унео у своју књигу

У осталом, како Г. Станојевић, — ако хоће да остане прави научник и човек од савесности и акрибије — по оном материалу који је у делима Хамартола и Нићивора, може онако кашегорички и онако генерално да тврди своју мисао % Питање о извору општег дела наших летописа није тако просто како то Г. Станојевићу изгледа. Има ту општи део такозваних „старијих“ летописа, има и општи лео „млађих“, м има две врсте његове међу млађима. Има ту опширан и развијен општи део, и има оскудан и кратак; итд. Кад се тражи извор општем делу наших летописа, треба све те врсте узети у обзир, све летописе наше. Г. Станојевић то нарочито треба да учини кад приказује моју горњу реченицу, јер сам ја о свима летописима говорио у њој (в. нарочито Преглед стр. 66). Затим, ни материал на који он указује, није увек тако убедљив како то Г. Станојевићу изгледа, и пре потврђује веровашносш закључка него његову не. сумњивосш, дакле потврђује баш оно што сам ја казао. Најзад, ни начин како Г. Станојевић представља своју

Па ИРИНЕ ићи ид не М