Srpski književni glasnik

8360 Српски КЊижЕВНИ ГЛАСНИК.

мисао и доказе за њу, није ни мало онај којим се те ствари иначе у науци доказују. Зар се тако једно крупно и сложено питање, као што је ово о византиском извору општег дела наших летописа, може уопште расправити овако у шри реда, и само узгред, и то у једном памфлету 2 Не зар у исцрпној расправи, са свима доказима за и против 2

Г. Станојевић није никада испитивао туђе изворе наших књижевних дела, па не зна колико су та питања тешка и сложена, и колико појединачног испитивања треба да се један извор уопште нађе, и још више несумњиво утврди. Зато он и не види у каквој се светлости показује нама другима акрибија једнога човека који своју прву мисао — нека би она чак и била тачна недовољно проверену и не с целим апаратом доказану, проглашава за научну исшину, и даје јој толико важно. сти да друге напада што њу нису усвојили.

На основу горњих доказа, Г. Станојевић ми чини још једну замерку. Кад сам ја, говорећи даље о летописима, прешао на млађе летописе, ја сам рекао: „општи део њихов постао је још у 14 веку“ (стр. 69). Г. Станојевић примећује да није требало рећи „да је тај део 10стао у ХМ веку, него да је у то доба преведен“ (стр. 95).

Ова је замерка гора него прва. Оставимо то што Г.. Станојевић, по доказима на основу којих тврди своју мисао, нема још права да чини замерке супротном мишљењу, — он не сме уопште овој другој мојој реченици да прави горњу замерку. Пре свега, ја у тој реченици нисам ни говорио о изворима млађих летописа, него о хронологији њиховој: ја ту не говорим је ли општи део преведен или не, него само кажем да је „постао у 14 веку“. То је по самој реченици јасно, а по месту на којем она у књизи стоји (в. стр. 69), то је још јасније. А после, израз „постао“ који сам ја употребио значи и „преведен“ исто толико колико и „написан“, и кад сам ја рекао да је „општи део посшао,...“, ја тиме нисам ни најмање пори: