Srpski književni glasnik

|

Научни ПРЕГЛЕД. 861 цао да је он могао бити преведен. Како разумева Г. Ста. нојевић ове изразе кад их овако критикује2

1. У пређашњој замерци, Г. Станојевић је од мене тражио да уносим у своју књигу и оно што се до данас у науци још није доказало; он ће сад, у овој даљој замерци, лаким срцем тражити да уносим и оно што ће се по свој прилици тешко моћи и доказати.

У својој књизи, у Уводу, на месту где излажем поделу српске књижевности, ја имам, код старе књижевности, ову напомену: „Она (стара књижевност) обухвата време од краја 12 до краја 15 века, и продужује се, и ако у врло слабој радњи, и даље, преко граница Средњега Века“ (стр. 6). Г. Станојевић вели на то, у својим обичним претераним изразима: „Велику је погрешку учинио Г. Поповић кад је тврдио да се стара књижевност после краја ХУ века продужује у врло слабој радњи. То је сасвим погрешно. Ја мислим да књижевна продукција старе књижевности није под Гурцима ништа слабија, него што је била у Немањићкој држави, ако није јача“ (стр. 56).

Пре свега, јасно је да се нека тврдња не може оценити као „велика погрешка“ или као „сасвим погрешна“ кад се њој противи не оно што позитивно стоји него само оно што неко мисли, нарочито кад је тај неко Г. Станојевић. У питању може бити, дакле, само лична оцена а не позитиван факаш. А после, тврдња моја није нимало погрешна. Књижевну радњу, која се јавља од почетка 16 до краја 18 века на српскословенском језику, ја сам оценио, према књижевној радњи од краја 12 до краја 15 века, као врло слабу, из ових разлога:

У разделу од 12—15 века, ми имамо, са минималним изузетком, све књижевне врсте које су се у старој књижевности јављале. Ту имамо преводе из библије, из староги новог завета: псалтир, јеванђеља, апостоле и др.; служабне књиге: минеје, октоихе, триоде, требнике, итд; — широку област теологије, и у њој списе догматичке, полемичке, егзегетске, аскетичне, мистичне, беседничке