Srpski književni glasnik

864 Српски Књижевни Гласник.

каже. Ако узима овај израз („ученик Данилов“) онако како се он данас махом у науци узима, тј. да је тако: звани „ученик Данилов“ онај настављач Данилова дела који сам себе изрично · назива „недостојним учеником“ Даниловим и који је написао биографију самога Данила, — онда се тврдња Г. Станојевића не може тако категорично рећи као што је он казује. Г. Јагић, који је о овоме досад најбоље расправљао, сме да каже само ово: „Ја кажем, дакле, и то прилично поуздано, да ни живот краља Дечанскога, бар онако како је сада, није Данило писао, већ некоји његов ученик; нећу рећи да је то морао биши управо онај исши ученик, који цш Данилов живош Писа, али је лако могуће“ (Н 51. Киј 2. стр. 185-6).

Ако пак Г. Станојевић под тим изразом разуме „једног од ученика Данилових“, онда његова замерка губи много од своје важности, пошто „један од ученика“ не значи неко одређено лице, него само „једног од настављача“, с тим додатком да су ти настављачи били баш ученици Данилови. Да су пак настављачи Данилови били одиста и ученици његови, ми немамо за то никакве #0зитивне пошврде; Г. Јагић који је ту мисао рекао, изразио се, као и за ону прву, врло обазриво, и дао је ту мисао само као своје „мишљење“ и своју „хипотезу“ (Н5Е, Киј!7. 184-5).

Али, као што се по овоме види, ма шта да је Г. Станојевић мислио под изразом „ученик Данилов“, његова замерка није тачна, и ја нисам рекао ништа не тачно рекавши да су биографију Дечанскога писали „настављачи Данилови“ а не „Данилов ученик“. Ја се, уопште, у целом питању о Даниловим настављачима — јер то је питање шире него што по овоме изгледа, и прилично је писано о томе и ко су Данилови настављачи, и колико их има, — држим доста резервисано према досад чињеним поставкама, и то из простог разлога што за решавање нема сигурних даша. Г. Станојевић је једанпут рекао (Летопис 183, стр. 122-3) да су та дата или „спољни знаци, који су сами увек и уопште слабо поуздани“,