Srpski književni glasnik

Научни ПРЕГЛЕД. 867

14. Ја сам, даље, на једном месту (стр. 42) рекао за биографију Немањину од св. Саве: „Биографија ова одликује се од осталих наших и тим што се у њој за неке догађаје бележе и године кад су се десили“ (в. за. мерку под бр. 2; ова је њено продужење). Г. Станојевић каже да је то „погрешно“, јер је „Иван Павловић са разлогом доказивао да је већина хронолошких бележака у Савином делу — доцнији додатак“ (стр. 57).

Прво, нека су те „хронолошке белешке“ и доцнији додатак, моја реченица за то није „погрешна“, пошто се те белешке одисша налазе у шом делу, независно од тога да ли их је баш св. Сава или неко други доцније у дело унео. После, ако је Г. И. Павловић доказивао, ни сам Г. Станојевић неће да каже да је он ствар доиста и доказао. Ово наводим само да покажем какво је резоновање Г. Станојевића уопште; сад долази оно што се тиче његова знања.

Г. Павловић је своју врло познату поставку доказивао 1879 године, и његови докази били су потпуно у идејама које су у шо време владале о поменутом делу св. Саве. После тога времена дата су нова схватања о том делу; дао их је 1895 С. Вуловић (О књижевном раду св Саве), а и ја сам 1906 допунио Вуловићево схватање (Кратке белешке о списима св. Саве). Према тим схватањима, главни докази за Г. Павловићеву поставку 21адају; бар ја имам права мислити да падају, и мени се бар не може пребацивати што ту поставку не усвајам. Г. Станојевић као да се не сећа поменуте расправе Г. Вуловића и моје, или бар не даје себи рачуна колико

а то је старословенски језик —: 1) Гле зогепаптеп раппоптзећеп Гесепдеп хот ћ. Кут ипа хот ћ, Мећофиз, ћегап=сесеђеп штег Чет тнеј.. Уба затпск Мегћоац ед. Ег. Миозјећ, У аођопае 1870“ (бгат. дег анфђие. Зргасће, 1909, стр. ХИ), а, међутим, на самом наслову издања Миклошићева које овде Лескин помиње, стоји да је „Живот Методијев“ који је ту издан, писан рускословенски: „Уа Запен Метоаћ, гизвтсозповетсе ећ Јаппе, ефа Ег. Ми озјећ“, гласи наслов.

сл сл