Srpski književni glasnik

868 Српски Књижевни Гласник.

схватања у њима обарају поставку Г. Павловића, кад не види каквом се засшарелом литературом служи при своме доказивању.

15. Ми се не морамо дуго задржавати на ситнијим стварима кад тражимо доказе за Г. Станојевићево незнање. Г. Станојевић сам пружа у овој истој критици крупније доказе крупнијега незнања; он у исто доба открива и слабости своје акрибије.

Ја сам на једном месту своје књиге рекао: „Поста. нак млађих летописа није јасан“, и одмах затим додао: „Можда су они (млађи летописи) постали из записа на типицима, који већ 1416 садрже белешке о смрти владалаца и архиепископа, и о васељенским саборима“ (стр. 69) Тим додатком ја сам укратко изложио резултат једног лепог чланка Г. Љ. Стојановића (Атслу ХХШ, 630), у којем се, колико знам, једино и расправља ово важно питање старе књижевности, са приближним успехом. Г. Станојевић, — који, узгред буди речено, не улази у само питање, него се, по свом обичају да само ситнице гледа, зауставља само на датуму који је у горњој реченици поменут — каже на ово: „Г. Поповић је то казао по ономе што је прочитао у Атсиу-у 23, 620 и д., али да је загледао у З!аппе 5, 1878, 3-56 или у трећу књигу Записа Г. ЈЉуб. Стојановића стр. 67-70, он би видео да типици имају поменуте белешке не већ 1416, него већ 1882“ год:- (стр: о).

Ако је коме била дужност да „загледа“ у књиге на које се позива Г. Станојевић, то је била пре дужност Г. Љ. Стојановића него моја, и на њему би најпре лежала одговорност за евентуалну погрешку. Поставка о постању летописа је његова, и ја сам је само по њему изложио, и рекао у књизи да је по њему излажем (вВ. стр. 399); то ни Г. Станојевић не пориче. Г. Љ. Стојановић је могао знати шта у тим књигама стоји. „з(аппе 5“ изишле су, како и сам Г. Станојевић наводи, 1818, а чла нак Г. Љ. Стојановића изишао је 1901, дакле доцније. „Трећа књига Записа Г. Љуб. Стојановића“ изишла је,