Srpski književni glasnik

Научни ПРЕГЛЕД.

а

Г. Станојевић, даље, није чишао ни шрећу књигу „Записа“ Г. Љ. Стојановића, на коју се нарочито позива, и коју у том тренутку има у руци; нама би то изгледала неверица, да већ нисмо видели (в замерку бр. 4 о типику и предговору) да он има каткада тај обичај. У ашој истшој књизи, и само неколико страна даље, прешшампани су онпи исши записи из 1416 године који се џи у чланку Г. ЈЉ. Стојановића налазе, и са наро· чишом назнаком и да су баш из тога чланка прештампани, и да су баш шо записи који се могу сматрати као лешописачке белешке (Записи, Ш, стр. 82, 83).

Ово нико не би веровао, али то све стоји црчо на бело. Нарочито нико не би веровао да ће овако нешто учинити баш главом Г. Станојевић који је једанпут рекао: „Ја морам на овом месту јавно најоштрије осудити... све... који циширају дела која нису читали (Летопис, Кобе св 2о2тетр. 94).

Ето на каквом се основу држе замерке Г. Станојевића! И ето каква је научничка савесност његова! И ето, најзад, и његово знање лешопист, којима се као испорик таако често служи, и записа, о којима је, поврт тога, и једну нарочилиу расправу писао !

· Ми смо прегледали све замерке Г. Станојевића из српске књижевности, и видели смо, надам се, да он ни у једној нема право. Видели смо, у исто доба, и његову нелојалност, и неразумевање, и незнање, и многе друге особине његове као критичара. Скоро све те особине његове ми ћемо и даље налазити, и зато ћемо сад само једну од њих узети у обзир, с којом доцније нећемо имати посла; то је његово незнање српске књижевносши.

Како се и могло очекивати, Г. Станојевић је на више места показао то незнање. Показао га је у многим, а нарочито оним партијама — старе биографије и легописи — које су најближе његовим историским студијама. Показао га је на ситним као и на крупним стварима. Показао га је, најзад, у не малом броју грешака: —

~ >

ћи