Srpski književni glasnik

Научни ПРЕГЛЕД. 873

тим критикама улази у многа и разноврсна питања византиске политичке историје, културне историје, историје књижевности, и напада писце које критикује. Напада, на пример, и самог Успенског, и налази му површности, непознавања стручне литературе, и других великих мана (Вуг. Деизесћић, Х, 1902, 641), а већ кад говори о нашим радницима, говори као о незналицама које нису у стању ни једну обичну грчку реч да препишу честито. Наравно, ми који ближе пратимо ствари — и ако нисмо историци по струци, — не делимо у свему то опште мишљење о Г. Станојевићу као византиологу, и налазимо да оно потребује корекције. Ако је он учио грчки језик у класичној гимназији у Војводини, ми знамо да је он сам о том свом учењу ово рекао: „Са данашњим учењем класичних језика не може се ни у Војводини доћи дотле да ђак научи толико језик да може класике у оригиналу читати. Ја сам имао изврсног професора за класичне језике, па да нисам доцније у својим студијама био упућен на њих, не бих сада могао ни најлакшег кла: сика у оригиналу читати“. (Дело ХУШ, 1898, стр. 486). Ако је сарадник византиолошких часописа, ми знамо да је сарадник само у толико што је у једном написао три критике (све три, у два листа) а у другом само једну, ако сам добро рачунао. Ако пише тоном компетентна стручњака који све гледа „одозго доле“, ми знамо, и бар сад смо јасно видели, да он тај тон и ту компетенцију узима и у наукама које не зна. Ми знамо све те и друге ствари, и због тога ми не примамо репутацију Г. Станојевића као византиолога онако како је свет прима или како је он сам представља; каква је, уопште, данашња генерација наших млађих научника, ми врло обаз. риво примамо оно што они о себи лепога проносе. Али, на страну све то, ја хоћу овде да се задржим само на стручности Г. Станојевића у једном делу визан тиологије, наиме у византиској књижевности. Поред свих својих претенсија, Г. Станојевић није стручњак ни у ви зантиској књижевности, као што није ни у српској, и