Srpski književni glasnik

880 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Суд о Лази Костићу као песнику кретао се између две крајности. У једно време он је важио као један од најбољих и највећих наших песника. Године 1893 Љ. Недић га је, као што је познато, јако напао као лиричара и показао слабости његове. Г. Б. Поповић је у два маха писао о Лази Костићу и оба пута неповољно. Године 1899 у „Делу“, приказујући његову „Гордану“, исцрпном анализом је изнео све недостатке те Костићеве драме, а године 1908, као што је то већ познато читао. цима нашега листа, показао је на преводу „Хамлета“ колико је репутација Костићева као преводиоца Шекспира изнад његове вредности. Г. Скерлић је најзад, у „Омладини и њеној књижевности“, у једном прегледу целокупног рада Костићевог, показао колико је било на: странога и извештаченога у њему. Као повољан суд који се данас може о Костићу дати, ми ћемо навести мишљење Отона Хаузера у његовој недавно штампаној „Светској историји књижевности“ (1:11. Беч 1910), које је у главном тачно. Хаузер вели:

„Костић је био први Србин који је потпуно присвојио западно-европску културу, син једног царског официра, образован у немачким школама, вичан исто тако западно европским језицима као и словенским. Његова лирика приближује се доста јако маниру и могла се заборавити у време зането позитивизмом; али модерна књижевност опет ју је открила и сматра је као свога претечу. Песме као тужбалица над Вуком имају неке просте величине, друге су младићски револуционарне и атеистичке. Међутим, као драматичар Костић се стално одржава на српској позорници. Његове две драме „Максим Црнојевић“ и „Пера Сегединац“ — ова друга забрањена у Аустрији, јер износи сукоб са Хабсбуршком династијом — сматрају се као најбољи српски комади. Место ранијег и у драми омиљеног народног десетерца уводи се строго правилно израђени јамбски петостопни стих, коме изванредна вештина у језику — он важи као најбољи познавалац српског језика — даје некакву че. личну звучност. Костић се учио у Шекспира, чијег је „Краља Лира“, „Хамлета“, „Ричарда Ш“ и „Ромеа и Јулију“ превео. Његова весела игра „Гордана“, чији је мотив као и у „Максиму Црнојевићу“, узеозиз“једне на: родне песме, незаслужено је заборављена... И у пркос свог западно европског образовања, он је :, „сталица националног правца...“

Власник, Богдан Поповић. — УРЕДНИК, Јован СКЕРЛИЋ.