Srpski književni glasnik

СЕЛА СИ

КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Књига ХХУ, БРОЈ 12. — 16 ДЕЦЕМБАР, 1910.

СТОЈАНКА.

(Из ПосмРЧАДИ ПРИЈАТЕЉА БОРДАНА.) (Крај).

И пошто вече бијаше прилично одмакло, убрзах кораке, да бих што прије стигао на опроштајни састанак — већ знате с киме. Након оних материних ријечи, осјећао сам неку грозничаву хитњу да се састанем са својом љубазницом; изгледаше ми као да је све оно, што сео Стојанкином здрављу међу мојим рођацима мрмоши, проста бајка о чијој ћу се неоснованости увјерити, чим изиђем преда њу. Оно знађах до душе и ја, да је цура нешто слабуњава и да, од неко доба, натеже са здрављем, али да је сирото дјевојче у такову стању, да се може да упоређује с Видом — то ми се чињаше бес: мислено ! -

Та опет, кад јој приступих и пружих руку — било зар с тога што ми материне ријечи још зујаку у ушима, · или што се Стојанка те вечери у истини бијаше насуморила с мојега поласка — мени се цура учини страшно измучена и сустала. Протегљасти образи њени, блиједи

и румени, изгледаху ми некуд упали и испијени. 56