Srpski književni glasnik

882 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

— Камо те више! — рече она нестрпљиво, пружајући ми обје руке: — чекам те има ево пола сахата!

Извиних се како боље знадох, понда занијемих, као да ми је неко залио уста оловом. У души сам својој осјећао као неку изненадну пустош, и узалуд се напрезах да штогод изречем, па ма било и глупост какву, тек да учиним крај оном несносном ћутању. Ама не могах да саставим ријечи.

Она у неку добаци:

— Кажи што, Богдане; што ти је вечерас >

Ја сам једнако мучао, не знајући што да јој рекнем. Најзад прошаптах : -

— Сјетан сам до бога; знаш сама... ноћас ми ваља ићи ..

Она поново умуче. Умукосмо обоје.

Јужњак бијаше на једном утолио; још је само пропухивао на махове. Али се с мора јато облака примицаше копну, захватајући све то више небеску ведрину. Море уз обалу бијаше доста немирно; парни бродови и омање лађе, усидрене у луци, оскакиваху на котвама.

Након неколико тренутака, Стојанка лагано под викну :

— Богдане, ти ми нешто кријеш!

У дрхтају њена гласа осјетих нешто жалосно и скроз необично. Чисто ми изгледаше, као да ми њене очи прозиру у дно душе. Порекох главом, казавши:

— Лудо једна! Шта бих имао да од тебе кријем > Та знаш и сама што ми је: љут сам што морам ноћас да отпутујем, ето ти!

И покушах да се насмејем, али ми УСиРОИ подсмијех изумрије на устима.

Она се тад примири, или ми се бар учини да се примирила. И наједаред постаде чаврљава, смешкајући се на махове и ударајући у шалу. Мени та необична веселост изгледаше неприродна, намјештена, те ми је час по час долазило, гледајући је како се смеје, да од јада подвриснем :

— Ћути!