Srpski književni glasnik

ЛОТ НК А 883

Нијесам могао да се навикнем празном кикотању оних уста која се тако ријетко смијаху.

Али она продужи своје ћеретање и своје усиљено подсмјехивање, заносећи се и опијајући се својим рођеним ријечима.

У више махова хтједох да томе учиним крај, уско ривши час нашем растанку; али ме задржа помисао е ћу морати да целивам оне бљеђахне усне, које ми сада изгледаху као нешто мртво, слеђено... И чињаше ми се као да то створење, што се крај мене смјешка и шалу збија, није више оно убаво чедо, које бијах заволио и без којега ми живот дотле не имађаше цијене. Но што ме највећма косну, управо порази, бјеше наступ кашља, под којим се цура ненадно погну, заградивши уста својим малим окоштим рукама. Ја се сад напрасно опоменух мрзлих зимњих вечери, кад би је исто тако сухи кашаљ попадао, а она се сирота отимље и вели да је прозебла. · Ја растанку, пружајући ми озебле ручице, рекла би по-

скад у шали:

Ј — Гле, како су се укочањиле!

Кад јој најзад пружих руку и понудих опроштајни пољубац, она се нагло уозбиљи, у очима јој засја израз наизмјерне туге, и као да смо ишли да се растанемо за навијек, погледа ме некуд престрављено и ббно изрече:

— Богдане, хоћеш да ме оставиш>

— Морам, чедо моје — рекох грлећи је —: али неће бити за дуго; о Божићу се опет враћам кући.

Она ме једнако држаше за руку и сјетно уздахну:

— Ох, Богдане, како ли сам ти јадна!

Прсти јој се необичном силом бијаху упили у моје руке и цијела душа као да јој је нагла у очи, питљиво упрте у мене.

Дође ми у неку да бризнем у плач и да јој испо вједим све што ми је на срцу, али кад хтједох да заустим —- хладни разбор претегну. Потрудих се да је утјешим слатким ријечима, и љубећи јој меку, свилену косу, извих

се лагано из њена загрљаја, и побјегох. 56%