Srpski književni glasnik

884 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Кад с краја обале савих у сусједну Дуждеву улицу, где су моји онда становали, киша почињаше истом падати. На махове је сијевало и грмјело. Ступајући у своју собу, гдје ме толико ствари опомињаше на њу, осјетих сву неизмјерну горчину, која ми се у душу смјестила. Мајчино откровење бјеше унијело ужас у моју душу. Оно бијаше једним махом уништило најљешшци сан мога живота. М заиста, оно што ми се дотле чињаше врхунац среће и блаженства у животу, бијаше се наједаред претворило у грожњу и ужас!

Па ипак, здравећи те вечери пред долазак са својим укућанима, ја сам се једнако питао обманом е је све то, што сам задњих дана доживио, можда хотимице уд.

шено. Ко знар — вељах сам у себи: — моју је мате може бити, неко наговорио, обмануо. Или је можда мо; мати — Бог ће знати зашто! — хтјела овлаш да нагс

вори мене2 Та зар би то први пут био, да се прећеран материнска љубав о истину и правицу гријеши Тога · у свијету већ бивало. А онај брбљиви љекар! Зар то Е! бјеше дрско од њега, да се онако сјмело изразује > 3 осталом, зар је мало случајева било да су љекари њ на један начин пророковали, а у стварн испадало сасвим друкчије 2... -

Тако премишљајући, трудио сам се да зажмурим и сам себе заварам, и то баш у часу кад сам своју добру мајку оптуживао да је, тобоже из себичности неке, прегла да ме смишљено обмане и моју срећу поништи.

Ш

Драме живота почињу обично у зрелије доба, кад је већ спало прво лишће с дрвета младости. Ја сам, напротив, морао да осјетим сву трагику људске егзистенције још око уранака живота свога, наиме онда, кад је живот за већину људи прости сан и безбрижно преживање. Није по том чудо што разне дражи великоварошког живота, којима тако лако и тако радо подлијежу ђаци великих школа, не имадоше за ме онда ни-