Srpski književni glasnik

МЕ СТОЈАНКА. 885 какве привлачне силе, а што сам у туђем свијету живо чезнуо за својим родним гнијездом. Читава јутра вука. о сам се улицама, а у вреви и жагору велике вароши осјећао сам се туђ и осамљен, као какав прогнаник. Што год радио, ма о чем размишљао, у сваку мисао уплетао сам тужни роман свога срца; свакога часа, ма било којим поводом, излажаше ми пред очи уцвијељено лице Сто: јанкино. О распусту школском, у очи Божића, вратим се кући, мада бјех углавио са својима, да ћу на универзи остати до краја семестра.

Кад се првч пут по повратку састадох са Стојанком, моја јараница ми у први мах дозва у памети слику Шеферова Диганчеша, коју бијах видио у једном излогу штајерске пријестонице. Оно исто блиједо и гараво лице са дугим образима и крупним, пуним чежње очима, што те својом ватром чисто прожижу. Хај, жалости љута! Мени те женске чари сада изгледаху натруњене сича-

ум, попут оних отровних цвијетова што својим опојним рисом шире око себе смрт и ужас.

Па ипак, покрај свега тога не имађах срца да признат е је моја љубав на умору. За дуго сам бркао љубав с другим, новим осјећањем, што се бјеше завргло у мојој души: с осјећањем пијетета спрам оног ојађеног дјетета, које бјеше тако умиљато и тако несрећно, тако вољно да љуби и тако достојно да буде љубљено — а које немилостиви удес бијаше завјетовао раној пропасти и јаду без пријебола !

И ја се често питах с болом у души: могу ли, смијем ли ја да окренем леђа том жалосном створењу 2 И увијек ми је срце одговарало: Не! Ти не можеш, ти не смијеш то да урадиш!

Али чим изближе погледам у очи страховитој јави, ја одмах клонем духом, понајбоље моје намјере попадају једна за другом као снопље, и грдна нека провалија зине у мојим грудима.

1 Мијпоп од француског сликара Атг Усћејјет-а.