Srpski književni glasnik

886 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

И онда бих се враћао кући погружен, сатрвен, изгубљен. Кад гтакови часи настану, склоним се у своју собу и проводим читаве дане у самоћи, срдећи се на судбину, обарајући се у мислима на самог себе, на матер своју, на свакога.

У кући се већ нико не усуђиваше да са мном проговори: ћутим ја, ћуте и остали. Тек им понекад склизне на ме испитљив поглед, и као да веле: за милога Бога, докле ћемо овако» А ја ћутим даље, отимљем се њего: вим забринутим погледима, а хоћу да свиснем од јада.

Ама једне вечери Петар похита за мном на улицу. И, чим се малко измакосмо од свијета приђе ближе и сасвим благо започе: |

— Богдане, ово не може овако даље трајати!

Ја ни да мрднем; он изви обрвама и додаде:

— Та хоћеш ли, болан не био, да се упропасти!

Ја опет ни ријечи; у грлу ме нешто дави, тел могу просто да зинем.

Али Петар не узмиче.

— Смилуј се, вели, бар оној јадној старици! За не видиш каква је дошларг По сав боговетни дан сам што плаче и сузе рони. Чим ти из куће, она просто д излуди. Хода по соби до касно у ноћи, и не мож ока да склопи, док ти не чује кораке. А кад јутро: устане, изнурена је и тамна, као да устаје из гроба. Не

кидан дошла за мном у собу, па ми плачући вели: — _

Видјећеш, Перо, онај ће ме наш прије рока у гроб свалити !

Наједном заспаде; из очију му грунуше сузе.

Бијасмо се упутили ограђеним насипом, што се равном пругом отегао у море; око нас се већ спустио дебели мрак.

Шта сам знао да одговорим> — Падох брату своме на груди, рекох јецајући:

— Хоћу, брате Перо, учинићу што год ви желите!

И пођем даље, готов да се жртвујем до краја. Данас се чисто грозим свог тадашњег поступка, али кад сам