Srpski književni glasnik
Ст ОЛГА нокоА 887
већ прегао да се исповиједам, казаћу искрено да сам те вечери као човјек и хришћанин врло ниско пао. Како тога дана не бјесмо уговорили састанка у башти, упутих се дјевојчиној кући. Кад се Стојанка појави на прозор, дадох јој руком знак да сиђе, и као да сам тобоже сваку бригу с душе макао, начиних се, не кажем весео, али некуд миран и расположен. Дознавши у разговору да се моја јараница сутрадан спрема да посјети једно родбинско добарце у близини града, понудим се да јој будем | пратилац. Е: — Доћи ћу, рекох, и ја с тобом до накрај заграђа. ј Имам да ти јавим нешто важно. | Она баци поглед на ме; поглед у коме је било нешто, што вам не умијем казати: повјерење, надање, потмуло запомагање — све је то било измијешано у њеном погледу. И тај се поглед разли преко свега мене. Затим Стојанка упита:
— Је ли то, што имаш да ми речеш, какав весели глас, или је... нешто другог
Одвргтих нетренимице :
— Нешто друго.
Она стрекну на те ријечи и стаде звијерати у ме зачуђеним погледима. Након тренутног ћутања зацикта:
— Па кажи одмах... што се догодило
— Није се догодило ништа; имам с тобом разговора. Данас је већ доцкан: говорићемо сутра.
На томе се растасмо. | : Дошавши кући легох, али не могах сву ноћ да скло-
| пим ока. Преврћем се десно, лијево, али све узалуд. | Пред зору устанем и изидем напоље. На истоку се тек опажаше прва блиједа зрака зорина; небо бјеше ведро, Зи а ваздух прилично хладан. Упутих се ка старим градским
Е-: вратима, пред којима застадох Стојанку с једним слуш( четом.
Г Најприје смо ишли тако једно пола часа царском цестом, затим скренусмо десно пољским друмом на једној узвисици, на домаку села Х. Кад стигосмо првим сеоским