Srpski književni glasnik

398 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

кућама, указа нам се у једном винограду покрај пута.

кућица на једном боју, обрасла лозом и ладолежом, пред којом бјеху засађена два бадема. |

— Ев' ово је стрине: Јелене „Пандурица“ —- упо: зори ме цура, показавши летниковац.

На огради пред кућом и на расцвалим бадемима испред самих прозора цвркутаху птице. На црним, узораним њивама, што су биле с друге стране, пута, на таласастом земљишту, неколико растурених врана шетало се полако, кљуцајући по меканој трави. -

Слушче истрча испред нас, а нас двоје, као по до: говору неком, успорисмо кораке.

Обгрлих руком око врата своју драгу, и гласом, који сам настајао да ми буде што мекши, али уједно и одлучнији, велим јој:

— Стојанка, чедо моје, ово наше миловање треба да престане !

Она стрекну целом снагом, и погледавши ме у чуду, подврисну:

— Каког... зар да престане >

Глас јој бијаше тако промијењен, да ме подиђоше мрави. Осјетим лијепо како ме издаје снага и, као да ми је онај врисак нагло здерао копрену с очију, умотрих сву нискост гадног дјела, што га у тај мах бијах узео преда се.

Али то попуштање својој племенитијој страни не потраја дуго. Убрзо се прибрах и сасвим смишљено добацих:

— Шта ћемо» Моја мати неће за ову нашу ствар ни да чује! Неће па неће!

Она бијаше чисто изван себе.

— Твоја мати неће!... Ама то је нечувено! Што сам јој, кукавица, скривила > И ти се, Богдане, предајеш тако без... поговора2 Немаш никаква начина да је умекшаш, да је придобијеш за се» Боже, Боже, шта ће од мене бити!

Подврнух благо:

— Кушао сам да је склоним, ама све би узалуд; не помогоше ни молбе, ни пријетње. Сад је свршено! Треба се покорити.

КЕ 4 | пи %": | | | |

о аб ==