Srpski književni glasnik

Ле

АУТО А Нек. А, 889

Е Она ме слушаше разрогаченим очима, у којима је ___ била нека суха ватра. Доња вилица јој стаде видно по_ дрхтавати. ______ Одједном се несрећница залети к мени, паде на ЗА моје крило и стаде да ме љуби муцајући кроз плач: — Није могуће! Ту је нешто друго по сриједи! _ Хоћу да ми сву истину кажеш! Богдане... буди искрен... кажи јасно да ме више не волиш! Не бој се ти за ме; преболећу ја то! Мене обузе неизмјерна туга. Стајао сам пред њом као какав очајник. Долазило ми да јој прилетим, па да ___е као сламку дигнем у наручје и притиснем на своје руди; али зачас па она друга, нижа страна у мени, преегну, и ја остадох и опет хладан, тврд, не марећи што _е јадница савија под теретом туге. Наједаред се Стојанкино лице разведри. Нека бес_срајна нада засја јој у очима и око усана. Из груди јој е изви тих уздах, затим нагло осу:

— Богдане, хајд да побјегнемо куда! Па баш с ове топе, ако ти је драго. Не марим ја што ће свијет каја 15 Олиг..

АЕ . ·__ Чиниће се коме невјероватно; али се у тај мах у

| · тојим очима завргоше неке бљутаве сузе, и очито на__ пештеним јадом у гласу стадох потрзати синовљу дуж Е. ко ност, шта ти ја знам, бојазан да својим поступком не 4 _ прекратим живот мојој матери, која је и тако ногом у гробу, итд. Заврших рекавши:

=. — Бадава! треба стегнути срце. Остало ће већ заен вријеме.

| Сирота Стојанка! Не имађаше више снаге ни да _ јаукне. Тресавица усана свједочаше да је мученици срце проплакало и да је одједном упознала сву нискост људ“ _ске природе. Ноге јој се подсјекоше, а пред очима јој _ заиграше црни колути, те сам је готово у наручју морао "да унесем у кућу.

у