Srpski književni glasnik

890 Српски КњижеЕвЕИ Гласник.

Ту се ојађено дјевојче спусти на једну столицу. У очима јој бијаше нестало суза. Само што је једнако по. дрхтавала, гледајући ме својим великим жалостивим очима. Лице јој бијаше добило љубичасти сјај увелог љиљана. Кад се дигох да пођем, упита ме једва чујним шапатом:

— Хоћеш ли се вратити Богдане»

— Вратићу се, рекох --– а ни сам не знађах да ли ћу одржати обећање. И додадох: —- До виђења! — До виђења!

У кући ме моја мати дочека као што се дочекује мило чељаде, које је случајем умакло крвничкој засједи. Бијаше весела и ведра у лицу; настојаше да ме утјеши пољупцима. А браћа ми приступају ћутке, и као да би и они хтјели да ме изљубе, али се не усуђују. Можда су у својој унутрашњости плакали.

Али их ја изненадих, рекавши:

— Довече полазим на универзу. И не надајте ми се тамо до. јесени.

Збиља, те исте вечери отпутовах лађом пут Сењске Ријеке.

Моје душевно стање бијаше страховито. Кад се сутрадан разбудих у гостионичкој соби, изгледао сам себи самом одвратан. Зажмурим, па ми смјеста излазе пред очи она бљеђахна уста са уздрхталим уснама, и онда рачунам у себи колико је пусте бездушности требало, па да оном невином створу задам толике ударце и хладнокрвно присуствујем лаганом јој издисају!

Међутим она, сирота, о томе и не сумња; она вјерује у мој повратак; она чека да јој опет дођем!

И ја у мислима гледах оно обезоружано јање, које бијах немилосно гурнуо у вучје шапе. Око главе јој бијели вунени шал, са крајевима укрштеним испод врата и забаченим за леђима, а из шала провирује јој лице као из неког оквира.

Сирота Стојанка!