Srpski književni glasnik

Е У б |; | Е ј

|

/

|

СТОЈАНКА. 891

Наједанпут ми се нешто преврну у мозгу, у души, у цијелом бићу. Помислих да сам, на крају крајева, го сподар себе самога, и да би довољан био један тренут, па да се повратим откуд сам и дошао. Боже! Ала би се сирото дјевојче обрадовало, кад бих изненада преда њу бануо, те јој викнуо:

— Па зар си могла мислити, да ћу ја тебе оста: витир Ево ме к теби, и за навијекг

Тим мислима у глави упутим се к железничкој станици, дајбуди, да отпутугем брзим возом, што с Ријеке полази у Беч преко Св. Петра. На станицу стигох пола часа пред полазак воза. Не налазећи мира ни у себи, ни. око себе, шврљао сам неко вријеме по тријему, провлачећи се кроза свијетину што се туда роји, улазећи и излазећи с перона. Затим одох да сједем у баштици преко пута од станице, на једној гвозденој клупи, према колодворском сахатнику. И укрутих поглед у сказаљку, што биљежи минуте. Али, — за чудо! — ја сам желео да та сказаљка појури брже, не због тога, да бих прије стигао своме циљу, него напротив зато, да бих се од тога циља одалечио — другим ријечима, да би воз што прије отишао и мене оставио!

Међутим унутрашњи лом узимаше у мени све то веће размере. Моји живци бејаху допрли до крајњег степена напетости.

Најзад не могзах да се дуже савладам.

Једна празна кола пројурише покрај мене, одлазећи са станице. Махнух руком кочијашу да се устави, и скочив у кола, викнух:

-— Вози ме к пароброду, што јутрос полази за Далмацију ; тјерај живо!

Укрцасмо пртљаг и кола пођоше.

Не питајте ме како сам оно страшних шест часова на пароброду провео. За све то вријеме не испадох из спаваћег вајата. Осјећао сам у души нешто налик, као кад човјек иде у сусрет неком страшном, мада још не. знаном догађају.

„и А ај ГР