Srpski književni glasnik

892 Српски Књижевни Гласник.

Кад се пароброд најзад примаче крају, те ми пред очима искрснуше станови поредани по обали мога родног мјеста, мени се одједном прекиде дисање.

Сишавши на обалу, учиними се као да сав свијет у мене гледа, као у неко чудо. Избјегавајући живље улице и прикрадајући се као зликовац, упутим се кући.

Грабио сам, да што прије стигнем. Наилазећи успут на позната лица својих суграђана, чињаше ми се као да ми сви у један глас довикују:

— Доцкан је, јадниче, доцкан!

И доцкан је било, у истини.

Чим ступих преко домаћег прага, дотрча ми у су: срет моја мати с братом Петром. Изгледаху брижни, насуморени, и ширећи према мени руке, зајецаше готово у један мах:

— Бог да је прости, сиротицу! синоћ се удавила!

И бризнуше у плач.

ЈУ

Данас је управо двадесет и пет година, како се роман моје младости на овај трагијски начин завршио. Од то доба се у мом животу много што шта измијенило. Ја сам од онда постао други човјек и у физичном и у моралном смислу. :

Док сам био млађи, под утјецајем оног душевног потреса, бијах замрзио најидеалнији од људских ефеката, напрежући се да будем, штоно веле, ил езрги јот, хоће рећи: јак духом и неприступан мекшим, питомијим страстима.

Но временом сам своје погледе у том обзиру предругојачио, боље рећи, поправио. Данас сам тврдо увјерен е мање треба жалити људе, који нијесу никад љубили.

Изгледа, у осталом, као да је нека худа, људима непријазна судбина, одредила да се свако јаче, дубље уживање на овом свијету мора скупо да испашта.

Хеј, скупо, до зла бога скупо! | Марко ЦАР.