Srpski književni glasnik

НУМА РУМЕСТАН. 899

Томе је била узрок његова бујна машта, вечито пенушање разних идеја у његовој глави, онај његов нестални дух, који се огледао чак и у његовом увек различитом рукопису. Он је сав био на површини, гласом и покретима, као оперски тенорист.

„Кад не говорим, ја и не мислим“, говорио је он врло безазлено; и то је била сушта истина. Реч код њега није избијала гоњена силином мисли; напротив, она је трчала пред њом, и будила је тек својим механичким звуком. Он се често и сам чудио и радовао овом поклапању речи и мисли, затурених негде у његовом памћењу, и које је реч проналазила, прибирала и везивала у сноп разлога. За време говора, он је добијао извесну осетљивост за коју дотле ни сам није знао, и слушајући дрхтање и нагласак свога сопственог гласа, постајао узбуђен и до срца потресен, тако да су му се очи пуниле сузама. Све су то, несумњиво, била беседничка својства ; али он још није знао за њих, пошто је код Сањиеа ретко имао прилике да се њима служи.

При свем том, ова година проведена поред великог легитимистичког адвоката била је одсудна за његов живот. Он је ту стекао убеђења, странку, љубав за по: литиком и извесне жеље за богатством и славом. Слава му прва изиђе на сусрет.

Неколико месеци после иступања из шефове службе, ова титула Сањиеовог секретара, коју је Руместан носио као глумци који се називају „члан Француске Комедије“ само зато што су у њој статирали два пута, даде му прилике да брани на суду један легитимистички листић, Штњурало, јако распрострањен у отменом свету. Та му одбрана испаде врло успешно и срећно. Дошавши у суд без претходне спреме, с рукама у џеповима, он је говорио пуна два часа са тако разузданим полетом, и тако весело да су судије били принуђени саслушати га до краја. Његов нагласак, оно страшно врскање кога се, у својој лености, никако није могао опростити, давало је нарочиту заједљивост његовој иронији. Било је нечега

21