Srpski književni glasnik

ДАНАШЊИЦА.

Само не ово, само не баналност

О дани јада, потуцања, блата,

О моја мржњо на очајну сталност, На дане кад се паучина хвата!

О одвратности спрам ситнежа људи, Ситнежи рада, ништавости свега, Живота који за комадом блуди!

О, како гуши, ко несносна стега, Тај живот где се лаже, пузи, плаши Свачега што је светлије и јаче.

О како труну бедни дани наши У општој влази што и мене таче, При посртању напора и воље,

Сумраку нада. Али очај наш ће Велике буне бити плодно поље, А овај трулеж неповратно пашће,

О, кад би дош' тај дан ком се нада Нараштај овај, општи уздах мњења: Велики дан тај великога пада,

И кад би преш'о дах опустошења, Мач вечне Правде преко срамног доба Прљавих душа, срозаности јадне!