Srpski književni glasnik

Српско НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ. 907

стичке управе позоришта и да својим свестраним знањем о позоришту и о потреби добре режије надокнади оно што је у том погледу оскудевало управнику. На жалост, ни то није био случај.

Зна се да је Милован Глишић био човек несумњиве даровитости и необичне воље за рад. А зна сеи то, да је био познавалац нашег народног живота и изврстан приповедач, чије је име тесно скопчано са оним одлучним покретом, који је, крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година, наступио у нашој новелистици, давши јој значај и полет какав није имала до тога времена. Но и иначе је Милован Глишић био добар и плодан писац са тачно обележеним кругом књижевна рада. Али све то још није доста, да човек, коме је природа дала дара и способности на једном пољу рада, мора бити изврстан и на другом пољу. Јован Ђорђевић, један од његових најзаслужнијих претходника, није био приповедач, нити је познавао душевни живот српског сељака, као што га је познавао Глишић Али је зато добро познавао душу српског позоришта и био је проникнут уверењем о уметничком задатку његовом. И он и сви остали управници и драматурзи Српског Народног По: зоришта пре Шапчанина и Глишића, били су људи, ко. јима позориште није била |егга !псоспна. Они су се позоришним питањима бавили већ из раније и имали су прилике посматрати позоришни живот у великим варошима. Нарочито је Ђорђевић имао необично велику на: клоност ка позоришту, која га је, усред политичка јавна рада у Новом Саду, гонила, да се бави идејом о осни. вању сталног народног позоришта, што му је и пошло за руком. Док је био на оној страни, па и доцније, кад је постао драматург у Београду, он је био, слободно се може казати, душа позоришном животу. Ту своју еминентну подобност да управља позориштем и да му буде драматург, стекао је колико својом дугом практиком н версираношћу у позоришној литератури, толико и те. мељним познавањем страних позоришта.