Srpski književni glasnik

908 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

То нити се могло тврдити за Шапчанина, ни за Глишића.

Шапчанин није пре тога имао прилике да се упозна са страним · позориштима, а није могао ни мислити, да ће се једном бавити послом, који није улазио ни у оквир његове службене дужности, ни у оквир његова књижевна рада. Он је, истина, доцније, кад је у публици почео важити као добар и свестрано образован позоришни управник, стекао нешто практичног знања и рутине на том пољу, но све то било је још недовољно за директора првог уметничког института, који је уз то имао обичај да сваком приликом истиче себе кадгод би се у јавности или у дворским круговима појавило питање о реформи позоришта. Тада је Шапчанин, коме су леђа била осигурана, могао импоновати Краљици и њеној непосредној околини, у којој се није готово ништа знало о задатку и о потребама позоришта, какво је било Српско Народно Позориште, али није могло им: поновати људима, којима је било све то познато, и који, и ако нису били искусни практичари, тек су из темеља познавали наше позоришне прилике и, сем тога, своју знање црпели, вредно и опрезно пратећи напредовање позоришне уметности у страних народа, у којих су појмови о уметничком задатку позоришта давно пречишћени и утврђени.

Колико је Шапчанин испрва знао о позоришту и његовим потребама, толико је исто о томе знао и Милован Глишић, који једва ако је дотле, сем београдског и новосадског позоришта, и видео какво друго позори“ ште. Сећам се, да је често пута мени и покојном Лази Комарчићу при чаши пива причао, како није никада помишљао на позориште и како му изгледаше као нека спрдња, кад се први пут пронео глас о његовом постав“ љењу за драматурга. Он се дотле није бавио ни драмском књижевношћу ни стручном литературом о позоришту. То је, свакојако, био велики недостатак за онога, који је требао да буде зриишз гесјог Народног Позоришта, кад већ то није могао бити сам управник нипо