Srpski književni glasnik

Српско НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ 911

колико је васпитан добар део наше данашње лублике, у којој има доста зналаца и пасионованих посетилаца позоришта, који разбирају о новим комадима са много више интересовања и разумевања, него што је то био случај пре тридесет година, кад је публику требало још поступно навикавати на добре комаде. Да су Ибсен, Хауптман и Судерман, који су толико одвојила од старије школе, којим случајем тада били на репертоару на шега позоришта, једва да би наишли у нашој публици на ма какав одзив, поред свега тога, што би их наше тадашње глумачко особље несумњиво боље схватило и представљало, него што би их схватили и представљали наши садашњи, за веће и суптилније задатке, куд и камо неспособнији глумци.

Што је онда укус публике био још сразмерно слаб и неразвијен, узрок томе ваља тражити у недовољном · образовању, као и у томе што се слабо пре старало о томе, да се у публици развије и негује укус за добре представе и добре комаде. Сем тога није било ни добре стручне критике. Позоришни извештаји у нашим поли. тичким листовима били су тада, баш као и сада, изузевши неколико случаја, без сваког значаја и утицаја. Њима су се рецензенти понајвише одуживали позоришној управи за бесплатне улазнице, које су даване само онима, што се „добро владају“ и не праве опозицију управи. Само је „Отаџбина“ доносила приказе и критике, које су колико толико одговарале овој сврси. Њих је писао Хајим Давичо, тада чиновник у Министарству Спољних Послова, човек образован и начитан, који је у то доба изишао на глас са својих занимљивих прича са Јалије и са својих превода страних, нарочито шпанских драмских класичара. Његови извештаји били су свагда озбиљни и исцрпни докле се у њима говорило о комаду, који је представљен и о игри глумаца. На управника и драматурга пак није ни он много утицао, јер је, ако се не варам, био члан Позоришног Одбора, па му није могло ићи у рачун да се с њима завађа без нужде.

у ид аи

| 4 | |