Srpski književni glasnik

912 Српски КЊижЕВНИ ГЛАСНИК.

Није, дакле; никакво чудо, што су се у позориште увукли обичаји, којима није било примера најдругом месту и што је репертоар показивао особине, које нису одговарале значају и гласу института, који је некада у свему предњачио позориштима на Словенском Југу. Комади сумњиве књижевне вредности, као на пример „Гвоздена образина“, „Кућна капица Др. Фауста“, „Човек са ве: шала“, „Стари каплар“ и остали, ма колико да су пунили позоришну касу и ма колико да их је захтевала публика, нису могли служити.на част првом српском позоришту, које је уз то уживало државну субвенцију и важило као позориште, коме је заштита Двора давала значај, каквим се није могло похвалити ни једно од осталих српских и хрватских позоришта. Артистична управа и позоришни драматург нису смели пристајати на не-. оправдане захтеве публике, јер није требало изгубити из вида, да је задатак сталног Народног Позоришта, коме се не може одрећи значај једне еминентно културне установе, далеко узвишенији од задатка каквог приватног позоришта, које не може служити као мерило при оцени позоришне уметности и коме се не може за: мерити кад спекулише са лошим укусом и недозвољеним прохтевима публике од чије милости живи.

Друга мана је била, што су стално запостављене класичне драме и добри модерни комади из друштвеног живота и што су и сувише ретко представљани историјски и шаљиви комада српских писаца. Тако се публика кљукала отрцаним и преживелим шалама Немца Коцебуа (овде, разуме се, изузимам оне његове комаде чија је литерарна вредност утврђена), докле су Трифковићеви шаљиви комади, за које је београдско позориште имало необично способне глумачке снаге, давани ретко и са лошом поделом улога. Јован Стерија Поповић, Матија Бан, Ђура Јакшић, Лаза Костић, Милан Јовановић, па чак и Јован Суботић, јављали су се на београдској позорници једва у годину дана један пут. Немачки, француски и енглески класици, који глумачким првацима дгју при-