Srpski književni glasnik

Српско Народно ПОЗОРИШТЕ. 913 лику да окушају свој таленат и своју глумачку способност, нарочито у карактерним улогама, били су пастор. чад, о којима Управа није много водила рачуна. „Отело“, „Краљ Лир“, „Млетачки трговац“ и Шилерови „Разбојници“ давали су зато, што је наша публика у њима радо гледала своје љубимце Тошу Јовановића и Милоша Цветића. То исто важи и за извесне женске улоге у којима Милка Гргурова бриљирала. Иначе је избор био мален и лош, а да и не помињем како се слабо обзирало на новије француске комедије и немачке шаљиве игре, у којима су наши стари глумци били изврсни. Ласно је, дакле, увидети, да управа и драматургија Народног Позоришта у то доба није стајала на висини свога уметничког позива. Ако је и било каква покрета у томе правцу, он је долазио од редитеља, који су се трудили колико су могли, да унесу у репертоар више промене. Али су у томе наилазили на разне тешкоће, јер се час ово час оно није свиђало управнику, коме је инспирација понајвише долазила из Двора, или од Марка Станишића, глумца, коме је главни задатак био да дозна шта се у великој публици мисли о позоришту, као и то, да изнађе који се комади радо гледају.

Како у томе, тако је и иначе у то доба мало ра: ђено на унапређењу позоришта. Режим Милорада Шапчанина у првој половини осамдесетих година одликовао се, као што сам већ напоменуо, одсуством сваког озбиљнијег уметничког правца, а да и не говорим о томе, како се слабо водило рачуна о принављању позоришног особља. Добра управа обично се за времена стара, да старијим глумцима нађе замену и да тиме обезбеди будућност позоришту, које не живи само од данас до сутра.

У нашем позоришту није било никаква изгледа за ма какву принову у персоналу, и ако радо признајем, да је оваково принављање у нас, често пута, скопчано са несавладљивим тешкоћама. Стари кадар постојао је још из времена када позориштем нису управљали Шап. чанин и Глишић. Глумачко особље је било добро, али се

58