Srpski književni glasnik

914 Српски Књижевни ГлАСНИК.

ни од њега није могло тражити да игра без прекида и замене. Ваљало му је притећи у помоћ новим ангажманима на страни и систематским одгајивањем позоришног подмлатка. У томе погледу такође није чињено ништа; живело се, тако рећи, од готовине. Ангажман Нигринове био је; свакако, велика и трајна добит за београдску позорницу, али се ни ова аквизиција није могла уписати толико у заслугу Шапчавину, колико слепом случају и бризи, коју је Даворин Јенко свагда поклањао установи са којом је био скопчан његов опстанак. Сем овог ангажмана није било озбиљних покушаја, да се глумачко тело обнови новим соковима. Фрасинела, која је, ако се не варам, на крају осамдесетих година ступила у Народно Позориште као глумица и певачица, нити је много обећавала, нити се до краја показала на висини своје уметности. Гостовања у то доба није било много, сем ако се рачуна у гостовање и оно често бављење Собијескове у Београду, од којега позориште није имало баш никакве користи. О каквом путовању и о каквом учењу глумаца на страни (неки угледнији глумци, као на пример Јовановић, Цветић и доцније Гавриловић, путовали су о свом трошку) није могло бити помена због одвише малог буџета, а и због тога, што се мислило да им у опште не треба више ни науке ни практике.

Сасвим је, дакле, природно што је у јавном миш. љењу наступила реакција и што се овде-онде почело зуцкати о промени управе и о увођењу савремених рефорама. У ужем кругу позоришних љубитеља, од којих су неки били чак и чланови Позоришног Одбора, а неки опет знаменитији књижевници и новинари, говорило се, како би требало Управу нагонити да се једанпут за свагда одрече злих навика, наиме, захтевало се: да се репертоар дотера према модерним погледима и да се у њему, колико год буде могуће, васпостави равнотежа између страних и домаћих књижевних производа, и, што је било најважније, између добрих комада и оних, што се само дају због позоришне касе. Сем тога се тражило, да се