Srpski književni glasnik

НАУЧНИ ПРЕГЛЕД. 931

тобож била дужност изложити не само постање канона него и даљу судбину његову у црквама Средњега Века, то није умесно, пошто то није нимало била моја дужност. Ја сам имао само да изложим како је канон први пут постао, шта је у његов састав ушло, и шта је било са списима који су ван њега остали. За дефиницију и пПосшање апокрифа мени друго није ни требало, а ја сам само ту дефиницију и постање и хтео да изведем, јер сам само хтео да објасним шта су уопште ти апокрифи који се и у нашој књижевности јављају (в Преглед стр. 24-25 и предг. стр. ХИ). Шта се мене тиче како је схватан канон у византиској цркви, и каква му је ту била теорија и историја2 По тој логици требало је да изло. жим и историју канона у латинској цркви, и у протестанској, јер је и ту било различног схватања и нарочите теорије и историје канона и његова састава. А то тек ваљда нико паметан не би тражио да излажем, при ономе шта сам хтео с дефиницијом апокрифа.

Али, гледајући на речи којима Г. Станојевић овај доказ пропраћа, држим да Г. Станојевић није шо хтео да тражи од мене. Он изрично каже шта хоће да покаже овом замерком „Хоћу — каже он — да покажем како Г. Поповић у опште слабо зна византиске ствари и како због тога често није разумео Крумбахера, или је чак тврдио оно о чему се у Крумбахеровој књизи не говори“ (стр. 955).

Та какве визаншиске ствари, и шта ту Крумбохер има посла! Реч је о ирвој хришћанској књижевности, о ономе што су први хришћани написали или од Јевреја наследили! Како зна Г. Станојевић не више књижевност византиску него књижевносши уопшше кад може овако да говори» Па апокрифи и канон и не спадају у византиску књижевност, као што ни „Физиолог“ 2 века ту не спада! Па обавештења о њима не траже се у Крумбахеру него у оним књигама у којима сам их ја тражио и које сам изриком поменуо!

59=

=

5 4 | 4