Srpski književni glasnik

86 Српски Књижевни ГЛАСНИК. рака остаје у вредности. Ради читалаца навешћу иху примедби; нека читаоци сами о њима суде.!

Као што сам у почетку овога одговора обећао, ја сам прегледао све замерке Г. Станојевића из српске историје, из српске књижевности, из византиске књижевности, из општих појмова о историји књижевности, из стила, и надам се да сам показао да нигде досад, ни у једној замерци Г. Станојевић нема право. | Само у једној замерци, коју досад нисмо прелазили, Г. Станојевић има право, и ја ћу то да му признам, отворено. Ја сам на једном месту (стр. 397) навео да се српски превод Хамартола налази у рукопису, а Г. Станојевић каже, с правом, да је он и издан. Г. Станојевић бележи ово као једну „од крупнијих погрешака“, и по својој навици да претерује, испреда поводом ње како ја нисам умео „сазнати“ ствари ни из књига које сам „имао рукама и у којима (сам) се служио“ (стр. 59). И ако је ствар по себи ништавна, ја ћу ипак, ради читалаца, да је ближе објасним овим двема напоменама. — 1) То што сам рекао о рукопису Хамартола — место гласи у мојој књизи само овако: „Хамартол: у ркп. (в. Зај. Дезсћ. 4. зпазј. [4 Ш 234-5)“ — рекао сам у библиографији на крају књиге. Библиографија, међутим, увек је отворена рубрика, и њу може и треба сваки критичар да попуњава. Због тога сам ја и рекао у предговору: „Празнина џи непошпуности у овом одељку (тј. у библиографији) мора бити“ (стр. ХГХ), и рачунао на критику дајми у овоме буде „од врло великих услуга“ (стр. ХХ). — 2)

1 Ево тих израза и реченица: „1) „моменат“ (Преглед, стр. 1; — 2) „Словенска служба није била организована“ (стр. 4); — 3) „без мало“ (стр. 18; овде Г. Станојевић налази такође и неку уображену „стварну“ погрешку); — 4) „. оста до 1450, после чега умре“ (стр. 58); — и 5) „Словенска књижевност, писана језиком и буквицом у којима су је Ћирило и Методије засновали, живела је дуго таква, и ширила се десно у зетско Приморје, лево у Бугарску, долазила можда до самог Цариграда“ (стр. 5). Код ове последње реченице, Г. Станојевић се пита: „Ко тако још говори м сме да говориг“

| Љ 3 ј | : 5