Srpski književni glasnik

90 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Ја кажем „ако“, јер доиста држим да је ствар ипак необјашњива. Ја разумем да човек, заслепљен ма из кога

узрока, може да учини извесне неправедности у крити-

ковању, али да их у овом сшепену учини, мени није појмљиво. Може човек учинити погрешку две из незнања, може толико исто из неразумевања, тако и из нелојалности, или пакости, интереса, непажње, уображења, потцењивања противника, из чега хоћете, — то су најзад свега десет петнаест погрешака које ће учинити. Али да један критичар скоро Педесеш замерака учини, па да се оне до једне не одрже; да целу своју критику из основа и до последњих појединости Промашт, — то је одиста уникум. Ма какве страсти да овладају човеком, ма какве интересе да има, ма какве рђаве навике, ма колико мало знања, ипак је иншелигенција ту која ради и чува човека да до краја не погреши. Каква мора да је интелигенција Г. Станојевића кад га од тога није сачувала»

Г. Станојевић има великих илузија о свом знању, научном духу, даровитости, и поноси се тим као онај цар из бајке својим богатим оделом које је у ствари било „од невидиша“. С тим илузијама Г. Станојевић одриче стварне одлике другима и, као нови непозвани Парис, суди вишима и бољима од себе. У свом безмерном уображењу, он гледа у себи можда „генија“, а не види да се тај његов геније своди на једну обичну, површну бистрину, која бар у нашој земљи није никаква реткост, којом се нико не би поносио ко зна како она у нас стоји и колико иначе вреди, и која је тако далеко од праве, солидне, дисциплиноване памети, што прво и највише вреди.

Нека Г. Станојевића, нек се и даље уљуљкује тим илузијама, ја му их даље нећу кварити. Ја ћу се само још обазрети на Универзитет, — којем смо сви дужни који њему припадамо, и чији ме се углед овде највише тиче, — и објаснићу мој положај према њему приликом овога писања.

Е ј 3 7 3 1 3 ј 8 | | 3 4 З 3