Srpski književni glasnik

а НИ РА МИНИ УРУГЈ Ре

Ре ПРУ За

Научни ПРЕГЛЕД. 91

Г. Станојевић је напао мене, не ја њега. Г. Станојевић ме је оптужио да ја не знам свој предмет, који пре. дајем; ја међутим, ако су чигаоци добро пазили, нигде нисам рекао да он не зна исшорију, коју он предаје. Ја сам показао да он не зна српску књижевносш, византи. ску књижевносш, књижевне сшвари уопшше, а то су све ствари ван његове струке, и које, да је увиђаван, он не би никад ни уображавао да зна. И ако неспособан, Г.

" Станојевић има манију да пише критике, у којима лично вређа људе; он се тим критикама и хвали, и узноси и

број њихов, и ако је тај број знатно мањи него што га он представља. Нека га, нека. их пише, кад мисли да уме и кад му људи допуштају. Ја му само не дам да са таквим критикама и у моју област улази, и да и са мном чини што и с другима, и хтео сам само да га примерно казним за импуденцију коју је, том приликом показао. Ако сам се при томе, и преко своје воље, у чему било огрешио о Универзитет — што сумњам да ко паметан и непристрастан може тврдити — за то ја не могу бити крив. Ја сам се само бранио од неправедних напада, и бранећи себе ја нисам могао шкодити Универзитету. Ја сам, напротив, при томе бранио и чувао Универзитет, пошто нисам дао да се неправедно унижава углед једног наставника који Универзитету припада. Што је пак Г. Станојевић при томе зло прошао, то је по самој природи ствари било неизбежно. Чим је написао критику, он је у очима паметних људи већ зло прошао, и ја сам га само довео дотле да види колико је то зло.

Тако је — прича једна стара а ужасна дубровачка легенда — прошао и јадни Пелегрин, који је такође улазио у туђе области, али који је бар то извињење имао да је то у незнању учинио, пошто су му мрави пре тога памет позобали. Не знајући шта чини, Пелегрин је из овог обичног света утумарао однекуд у вилинско царство, (и, не знајући законе његове, сваки час се гре: шио о њих. Виле су га везивале и тукле, и за сваку грешку казниле по неким телесним недостатком. Тако су