Srpski književni glasnik

92 Српски Књижевни ГлАСНИК.

му дакле грбу, уши, совуљагине очи, вепрове зубе. и он дуго није осећао какав је. Кад су га довеле до једне воде да се огледа у њој, и он се видео какав изгледа, — ужаснуо се.

2) Што се тиче моје књиге, из овога што смо досад говорили, видело се донекле каква је. Ја нећу да је хвалим, ни кад сам овако изазван, ни кад овако очито видим како је људи нимало не схватају. Ја ћу само рећи да сам био потпунце свестан свих тешких зацатака које је она захтевала, и да сам је радио са свим знањем, памећу, и скрупулама којима сам располагао. Ја се надам да ће се једнога дана то лепо видети, и да ће то бити онда кад они који се буду њоме служили за. своје научне и стручне послове, опазе најпре на једном, а после на другом трећем и даљим местима, колико има у њој ствари које на први поглед нису приметили. Ја спокојно чекам тај дан Ако се когод већ сад јави незадовољан чиме у њој, и због тога хоће да пренагли оценом, ја му, наравно, нећу рећи да је моја књига савршена, али га могу упутити на поновно читање и прегледање - књиге, и рећи оно што се једанпут у сличној прилици рекло: „Погледајте добро, ви у њој нисте све видели“.

Павле Поповић.