Srpski književni glasnik

Пе

м

У РНИ НИМУРИ

МР,

ЂЕдД Микаљ. 99

Они се тргоше, а баба одмаче Ђеда од себе, па се, сва зајапурена као зажарен лонац, диже на ноге и покри уста шаком. Њед се пак исправи, надави шаку над очи, и загледа се у ме. Баба би прва која ме позна, па ми доброћудно, мимо навику, прихвати:

— Добра ти срећа, чоче! Да-нуте ми мало жита, да га поспем... А оклен ти сад, ако си ришћанин 2... Ди, ко би се томг нада'!...

— А ко је то, баба»2... зађе Ђед, једнако држећи руку на челу и жмиркајући и чкиљећи на ме.

-– Ево они ђетић Перков, јадан — а да ког... рече баба мало и поносно.

— Је ли бога ти: Хајде, чдче, амо — и добро ми доша'!... додаде Њед, па се диже и пође ми у сусрет. — Ја млим да ћеш свратит мало код овога старца, да се видимо након толикога вакта и попричамо од живе жеље. Но не жнам да ли ви, млади, дењате ш нама старијема. Другојаче је ваше данаске, а другојаче моје и Перково бијаше у стари земан. Но како си и како ти на дом> Може лит они старац куђ, и је ли ђе жив, је ли>

— Добро, хвала богу! Но како ви2

— А ето, теке у дух. Герељамо, кано ти саморанци, још који дан, док не не шчепа и смрт за врат. Жива жила за више грдила. Но сједи, бога ти, да ми што причаш ка' си из те вароши ·

Посиједасмо по бусенастом сједнику. Ја савих цигару, и Ђеду насукијах пуну чокрњу, па заисках од бабе ватру и чашу воде.

Овде се Ђед ваљда сјети, шта му ваља чинити за госта; па скочи и ходе за бабом унутра у кућу, а мене замоли да га причекам — сад ће и он. И тек што се за њима заклопише врата, чух ђе Ђед говори баби: „А-ну реци, 6 би му испекли каву, ема немамо цукра!“

Иза тако важног здоговора ево ти их к мени обадвоје, Ђед са жишком на симсији, а баба с чашом воде на длану. Заждих цигару и попих воду; док ће ми баба као да кроз мараму циједи: