Srpski književni glasnik

100 Српски Књижевни Гласник.

— Опрости, лико,... испекли би ти каву, сма — та ми манит на врата не додио, па ти с палице не давали! — немамо да ђа'оље прашке цукра у наш дом !...

Ја се једва уздржах. да не прснем у грохотан смијех. И ту ми паде на ум она дегалица, по којој је ово двоје скорчаних и скочањених самохранаца чувено по ципанцијелој нахији. Наиме, срела се, веле, о прољећу два ђавола на врх Здомира. Један обичан, а онај други гладан, грдан и мршав — сама кост и кожа. Питао први другога: „Што си таки, јадан биог Ђе си то зимов'о7,.,“ „Ниђе, и горе но и ниђе... рећи ће му овај: надари ме несрећа, те се наватаних у кућу Њеда Микаља. Знам га да има свашта доста, а, к'о велим, нема га чељади, нити има за кога друго до за се и своју душу ни да ради ни да штеди; па се полакомих, мислећи да ће ми ту, ја л иђе, бити како ваља. Завукох се за бадањ, подавих реп пода се, па стадох прежати да што чалабркнем. Ђед и баба зготови ручак и вечеру, па сједи да једу, а све једно другом број залогаје. Таман Њед изабрао ко. мадину за се, па да је принесе зубима а баба ћап, па ш њом у уста. „Ђаволу те предајем!“ раздере се Ђед ијетко; а ја брже-боље пут бабе, да јој отмем комад из зуба, док тек она: „ЂБаволу камен!...“ И ја ти тако остани без ништа. И тако сваки у бога дан — награисавај некад с бабом, а некад с Ђедом, за читаву зиму. Њима и нешто, а мени, и поред њих, ништа до камена. Тек једном, ту прије десетак дана, вадила баба на српу кисјеле главице купуса из бадња. Закачила једну главицу, па таман да је извуче, а она се, мојом срећом откини са српа, па на дно бадња 6бућ! — „Ђаволу те предајем!..“ затуче расрђена бабетина на то, а ја брже боље, док није чуо Ђед, ћап — па за ону главицу, па с њом у жвале. И то ти ми је све што сам за цијелу зиму хаировао у кући Ђеда Микаља. —

— Него ти, ја млим, и не пијеш каву брез млијека — настави ђед, заокрећући вјешто разговор: — А ми ти сад постимо. Жнам ја, госпоче си ти, па не дењаш

3 |