Srpski književni glasnik

Ђед Микаљ. 101 ни Чашне Посте издураг. Хеј, мој синко, да ти је жнат, како бјеше у први земан — ја што памтим! Иђа у Црногорци и брез кошуљах и брез опанаках и у пеленгаћама и струкама брез ресах; 'и, лише отетог оружа, немаше ти ни на коме вриједности ни за пет шестицах. А немаше с' у оне самосаздане греде више путах ни шта изјес до кљенове коре или љескове ресе — па ни тога вазде.

„Но, 6 ћу ти причат.,... 'о' ли» Мој се покојни ђед — да му бог душу прости! — зва' Милоња, а има је брата Радоја — и у њега невјеста ка' бијела вила. И било ти је то неђе уз Петрове Посте; па настала веља глад по свој Црној Гори, да се ливше. Мучи се од сваке руке, пљењавај и роби по Турској, заимај једни у дру: зијех, копај коријење и гули кору, паси траву и брсти гору, трпи — ха данаске, ха сјутра — не мози, богме, више никако. Те ти се Милоња и Радоје здоговори, па ођеди Радојеву невјесту што могбуди љеше. Па ти је поведи —- тудије си, овудије си, те на Крај, тунако ђе је данаске Кунак — а тун је био отприђе пазар између Црногорацах и Тураках из Никшића. Милоња ти стани са шнахом, ка' да је тобож продаје; а Радоје се поизмакни и стани поодаље, па се прошећкуј и теке наджиравај: шта ће бит. Док, у нека доба, ето ти нечесова бега из Гусиња — ха-ха, па пред Милоњу; загледај су невјесту, и та' час му запни за око. -– „Хајде, Турчине, да пазаримо, ако си муштерија!“ рећи ће му Милоња и показат камишем на китну Црногорку. Турчин ти при. стани из те стопе, погоди се, па отпучи ћемер, те Милоњи фрста-фрста педесет цекинах на длан, па невјесту за руку. У које је прихвати да је води, у томе се загнај Радоје с голијем јатаганом из прикрајка, па на бега, а повичи: „Стан“, копилане, нијеси погодио! Чију ви то жену одведосте, чију!..“ Милоња ти тобож побјези испред Радоја и однеси паре; а Турчин, у које виђи да Милоња утече и кад саглеај Радоја и његов го нож, препани се, па пушти жену и побјези пут Ни'шића. На