Srpski književni glasnik

102 Српски Књижевни Гласник. то ти Радоје жену за руку, па трагом за Милоњом и цекинима. Сустигни се ено под Бршном, па отоле све троје заједно свога си пута. Гредом претражи на све стране да ћ' и труњку жита — ема не нађи ни колико би у нос. До теке, кад немади ништа друго, купи у кнеза Никчевића на Стубици једну крпу шланине, па се заметни њом, те уз Пишине Стране ка ће у Ластву. Пригријало, да оба ока скоче; а, ка-но ти за два дана ничесове работе не окушали на своја уста, па им с' осушило грло, исплазили језике ка' хртови уз међудневицу, и малаксали — никуд ни да макну. Укоје бидни наврх Пишинија Странах поред оногај убла под оном буковином, сједи у хлад, почини и напи се воде. Радоје не мози више трпјет, но извади ножић, па запежи једну фИлу од оне крметине, и заложи. У које Милоња виђи, 6 с омрси и омагањи Радоје, њему се навуци каква крвава мрежа на очи, па исучи ханџар

и зажди — ка' ће брата између обје лопатице. Радоје с уви и нож прошиштај мимо њ; а невјеста с" уплакај међу њих. — „Шта учини, Милоња, јеси ли помамио 2!...“

повикаће Радоје изван себе. А Милоња, ка' да с' иза шна пробудио, ста' па блене, па ће ти му у зла доба: „Не жнам ни сам, ма ти божа вјера, ни шта ми би ни шта с' ово окуси од те шљанине те с омрси данас на средопошну сриједу, претворио си ми се вас крвав на очи, и чиниш ми се гадни од ичесова некрштена Турчина или Жуђела !“...

„Ето, промишли се, ђетићу, какво је тадера доба и какви су онађер љуђи били. А не ка ово ви данас. Е, у јад! Не распожнава ти се више у данашњи вакат ни иглар од сабљаша, ни тенећар од главосјековића, ни никоговић од сојевића. А све, у за' час по њихову главу!, окренуло на фија-фић и под а-ла франго — па нит у цркву иде, нити се Богу моли, нити пости ка Ристос заповиједа, нити почитује старе људе, нити жна 32 образ, нити пази више на душу но прасе-лише крста! И још да с ова бјелосветска фукарадија и петстокупље-

; Ц 4 “